Glavni sastojci meda su šećer (oko 76%), voda (oko 18%) i ostalo (oko 6%). Osnovnu karakteristiku medu daje šećer, a ostali delovi koji se u medu nalaze u manjim količinama presudni su za razliku između raznih vrsta meda ( boja, aroma, ukus).
Šećer u medu sastoji se od tri vrste šećera:

Međusobni odnos raznih vrsta šećera u medu zavisi o cvjetnoj paši, a donekle i o enzimu invertazi koja rastavlja obični šećer na grožđani i voćni. Taj se enzim već nalazi u cvetu iz kojeg pčele sakupljaju nektar, ali je prisutan i u samom organizmu pčele.

Zreo med nema više od 2% običnog šećera zato jer enzim invertaza rastavlja obični šećer na jednostavne šećere. Enzim invertaza nastavlja svoje djelovanje u medu i poslije vrcanja ako grejanjem meda ili kakvim drugim postupkom nije bio uništen, tako da stajanjem med zori tj. ima sve manje običnog šećera.

Ostali sastojci meda, njih oko 6%, su dekstrini, minerali, proteini, kiseline, vitamini. Njihov je odnos u sastavu meda vrlo različit u pojedinoj vrsti.

Minerali su vrlo važni za rast i zdravlje ljudskog tela. Poznata je vrednost gvožđa kod stvaranja krvi ili pak kalcijuma za izgradnju kostiju. Med uglavnom sadrži sljedeće minerale: kalijum, sumpor, kalcijum, natrijum, fosfor, magnezijum, silicijum, gvožđe, mangan, bakar.

Proteini, kao sastavni delovi biljaka, u med dolaze iz nektara i cvetnog praha.

Kiseline u medu uglavnom su jabučna i limunska, a vitamina ima u vrlo malim količinama. U medu su pronađeni: vitamin C i neki vitamini B kompleksa. Količina vitamina u medu zavisi od biljke iz koje pčele skupljaju nektar, o zrelosti meda, o peludu u medu itd. Ali i ta mala količina vitamina dobrodošla je dopuna vitaminima u svakodnevnoj prehrani.

Takođe, u medu su još pronađena i eterična ulja koja mu daju karakterističnu aromu. Međutim, te su tvari vrlo labilne i lako ispare grejanjem meda.

Svojstva meda

Kristalizacija nastane kad grožđani šećer ne ostaje više u tekućem stanju, nego se pretvara u čvrstu stvar, kristale. Kristalizacija zahvata samo jedan sastavni deo meda, dekstrozu. Drugi deo, levuloza, i dalje ostaje u tekućem stanju i stvori tanki tekući sloj oko kristala dekstroze. Kristalizovani med dobija neku sličnost s krutim šećerima pa se zato i naziva ušećereni med. Takođe, takav med menja i boju i ukus. Kristalizacija zavisi o stepenu koncentracije šećera u medu i odnosu grožđanog i voćnog šećera. Što je više grožđanog šećera, a manje voćnog kristalizacija je brža i jača i obrnuto.
Med se u novom, mladom saću sporije kristalizuje, a u starom ili vrcanom brže. Med koji se čuva u hladnim prostorijama pre će se kristalizovati.
Sada nećemo ulaziti u detaljan opis kristalizacije. Dovoljno će još biti reći da je med prirodna masa prezasićena grožđanim šećerom i uvek spremna na izlučivanje kristala, tj. kristalizaciju, brže ili sporije, već prema odnosu grožđanog i voćnog šećera i vode u pojedinoj vrsti meda.

Vrenje

Mogućnost kristalizacije je manja, što je sadržaj vode u medu veći. Gušći je med zasićeniji grožđanim šećerom i zato skloniji kristalizaciji. Za vrenje važi upravo suprotno pravilo. Što je med ređi, to je skloniji vrenju. Med I. klase ne sme imati više od 20% vode u sebi. Taj se postotak inače kreće između 13% - 21%, već prema vrsti meda i stadijumu zrenja. Zato je važno da se med iz košnica ne vadi prerano, dok nije potpuno poklopljen.

Med za ljudsku hranu

Industrijska proizvodnja šećera zadovoljila je sve veće potrebe ljudi, koje pak proizvodnja meda nije mogla, pa je tako potisnula potrošnju meda na štetu ljudske prehrane.
Zašto na štetu, može se videti kada se uporede ova dva proizvoda.

Obični šećer ili saharoza je disaharid i telo ga najprije pomoću enzima rastavlja na grožđani šećer (dekstrozu) i voćni (levulozu). Budući da je med već prirodni invertni šećer naš ga organizam ne treba rastavljati. Dakle med se lakše vari i zato je pogodniji za ljudski organizam, a posebno za malu djecu koja imaju osetljiv stomak, za bolesnike i starije ljude.

Dokazano je i da organizam zadržava u sebi uvek više kalcijuma dobijenog u hrani ako se obični šećer zamijeni medom, a to isto vrijedi i za magnezijum. Takođe, med pomaže i u stvaranju hemoglobina u krvi.
Vitamini, proteini i neke druge stvari, iako ih u medu nema mnogo, ipak daju prednost medu u ljudskoj prehrani.
Osim za ljudsku hranu med se koristi i u kozmetici, medicini, kao antiseptik za rane, za izradu nekih mirisa itd.

Ovdje treba spomenuti i još neke proizvode pčelinjih aktivnosti kao što su vosak, pelud, matična mleč, propolis, koji sami ili u kombinaciji sa medom postaju ne samo vredne životne namirnice nego se koriste i u medicinske svrhe. Tako se npr. propolis se koristi u narodnoj medicini za lečenje gnojnih rana, opekotina, žuljeva, bradavica itd.

Pelud, bogat korisnim stvarima, deluje protiv malokrvnosti, normalizuje rad organa za varenje, popravlja apetit i radnu sposobnost, snižava krvni pritisak, povećava količinu hemoglobina u krvi itd.